SVEMIRSKI DNEVNIK: PERICA JOKIĆ

KO SMO SAD MI 

Imao sam dva dobra druga sa kojima bi razgovor tekao kao mlijeko. I uvijek bi nam zasmetalo kada bi neko mijenjao temu, jer je postojala opasnost od narušavanja jedinstvene harmonije u komunikaciji.

A kada bi stvar krenula po zlu, pretvarali bi se u likove naših neprijatelja i, savršeno ih oponašajući, svađali bi se do mile volje.

A onda bi se vraćali sebi i sve bi, ponovo, bila pjesma. Dok jednom nijesmo zaboravili da li smo se vratili ili ne.

Sada, kada se sretnemo, ne znamo šta nam je.

NELOGIČNI VOZAČ 

Nije bio rijedak slučaj da ga sretnu u gradskom prevozu, ali su se začudili kad su ga jednom vidjeli da upravlja tramvajem u krugu dvojke. Sigurno da nije imao ni ličnu kartu, a da ne govorimo o vozačkoj dozvoli.

Neko je bržebolje dojavio policiji, ali nesreća je u tome što se na poziv nije odazvalo službeno lice, već ponovo vozač tramvaja. Ili se radilo o njegovoj kopiji. Toga dana, a i inače, po gradu ga je bilo u bezbroj verzija.

Kada je pravi vozač tramvaja došao k svijesti, od prizora koji je zatekao pao je u nesvijest. Ako ponovo dođe k svijesti, ali u okruženju koje mu odgovara, možda će se sjetiti šta je tada vidio.

I to bi bilo rješenje priče.

ZAKASNELI  PRVAČIĆ 

Već je bio prilično star kada su ga upisali u prvi razred. Nije bilo koristi od toga da će nešto da nauči, ali, smatrali su njegovi sinovi, nije zgorega da ima makar završenu osmogodišnju. A ne bi bježali ni od četiri razreda, samo da se opismeni.

Da li se uplašio od tolikog broja mališana, ili je bio mnogo gladan, ne zna se, tek, sa vrata stao je da ždere. Nije pravio pitanje da li je dječak ili djevojčica, uglavnom, gutao je sve u slast.

Još istog dana izbacili su ga iz škole ne dajući mu drugu šansu, jer od prvaka ništa više nije ostalo.

SIGURNO SAM MRTAV

 

Kad sam, najzad, htio da se probudim,

shvatio sam da nemam tu moć.

Svuda oko mene mrak, ne mogu da pomjerim ni

ruke ni noge,

ne osjećam nikakav miris,

ni bol,

a ni srce mi ne radi.

Ovo posljednje me je posebno uplašilo.

Shvatio sam da sam, možda,

mrtav.

Nije postojao način da dokažem svoju smrt,

a još manje je bilo načina da dokažem

da sam živ.

Ova nedoumica mi je davala nekakvu nadu,

ali još nijesam bio siguran čega se plašim:

da sam mrtav,

ili da sam živ. 

Samo znam da jedno mora da bude.

Ako se desi da sam mrtav,

biće dobro.

Ništa neću morati da preduzimam.

Ali ako ustanovim da sam živ,

stvar bi se dalje samo komplikovala.

Odjednom bi sto pitanja ostalo bez odgovora.

Od onih jednostavnih, policijskih, zašto sam tu

i kako se to desilo,

do onih paranormalnih:

ako sam već sahranjen,

zašto prijethodno nijesam bio mrtav.

To bi pokrenulo čitavu nauku.

Moj posmrtni život ne bi bio nimalo lak.

Jedino, za sada, što osjećam je to da se nalazim

na nekom trećem mjestu koje nije

ni Pakao,

ni Raj.

Više mi liči na neki logični prostor

za onoga ko je umro:

rupa napunjena zemljom.

Nenavikao ranije na smrt,

plašio sam se adaptacije na novi prostor.

Do sada su drugi umirali.

Oni koji su u tome, možda, bili vičniji od mene.

Ja sam neiskusan,

takoreći početnik u umiranju.

Nijesam mogao da se otmem utisku

da se sve to meni dešava.

Nekad sam se pitao kako li je to kad si mrtav,

a sada još manje znam.

Ali vodim računa da u nečem ne zabrljam.

Dobro sam se vladao u životu,

ne želim da u smrti podbacim.

Koliko ih je samo prije mene umrlo

i svi su se nekako skrasili pod zemljom

i tu na miru otaljavaju svoju smrt.

Što bih ja bio poseban?

Kako je drugima,

neka bude i meni.

A sigurno je dobro čim se otuda (ili odavde)

još niko nije vratio.

Sad znam da se ni ja neću vratiti

ako sam stvarno mrtav.

To je nekako jače od tebe i ne da ti da mrdneš.

Ubija me neizvjesnost,

koliko još da čekam

da bih - sa sigurnošću - znao gdje pripadam.

Samo da ne bude da sam živ.

Ne bi valjalo.

Ovako je bolje.

Ništa ne može da ti se desi.

I ništa ti ne treba.

Još jednom pokušavam da pomjerim ruku,

nogu,

prste...

Bezuspješno.

Ne čujem,

ne vidim.

Srce ne radi ni pod razno.

Dobro je.

Sigurno sam mrtav.

 

 

KOLAČI  

Navikavanje na čokoladu i kolače mu je išlo vrlo teško. Čokoladu je i nekako razumio jer je sa nje najprije trebalo skinuti papir i aluminijumsku foliju, ali kolači su mu bili nejasni.

Sigurno ga je mučilo šta se kod njih jede, a šta baca. Istražujući, kolače je sitnio na mrvice i mijesio, pa kada ne bi došao do koštice silno bi se uplašio. Nije znao gdje one završavaju, jer ih sam očigledno nije gutao. Pa se desilo da od dobijene smjese pravi čokoladu i tako, u tom obliku, jede kolače. 

STOLAR I LIMAR  

Stolar se zainatio da će od drveta da napravi metalna vrata, a limar je došao na ideju da jednu višespratnicu opšije drvenim olucima.

Ni stolar ni limar se prije nijesu poznavali, mada su imali slične zamisli. To je samo još više moglo da zbuni konje koji su išli na redovno potkivanje. Oni znaju da nikada na kovačnici nije stajao natpis „Kod stolara Mite“.

Ostaje im jedino da sačekaju da i jednog i drugog prođe to ludilo i da se na miru potkuju kao što je red.