SVEMIRSKI DNEVNIK: PERICA JOKIĆ

SIGURNO SAM MRTAV

 

Kad sam, najzad, htio da se probudim,

shvatio sam da nemam tu moć.

Svuda oko mene mrak, ne mogu da pomjerim ni

ruke ni noge,

ne osjećam nikakav miris,

ni bol,

a ni srce mi ne radi.

Ovo posljednje me je posebno uplašilo.

Shvatio sam da sam, možda,

mrtav.

Nije postojao način da dokažem svoju smrt,

a još manje je bilo načina da dokažem

da sam živ.

Ova nedoumica mi je davala nekakvu nadu,

ali još nijesam bio siguran čega se plašim:

da sam mrtav,

ili da sam živ. 

Samo znam da jedno mora da bude.

Ako se desi da sam mrtav,

biće dobro.

Ništa neću morati da preduzimam.

Ali ako ustanovim da sam živ,

stvar bi se dalje samo komplikovala.

Odjednom bi sto pitanja ostalo bez odgovora.

Od onih jednostavnih, policijskih, zašto sam tu

i kako se to desilo,

do onih paranormalnih:

ako sam već sahranjen,

zašto prijethodno nijesam bio mrtav.

To bi pokrenulo čitavu nauku.

Moj posmrtni život ne bi bio nimalo lak.

Jedino, za sada, što osjećam je to da se nalazim

na nekom trećem mjestu koje nije

ni Pakao,

ni Raj.

Više mi liči na neki logični prostor

za onoga ko je umro:

rupa napunjena zemljom.

Nenavikao ranije na smrt,

plašio sam se adaptacije na novi prostor.

Do sada su drugi umirali.

Oni koji su u tome, možda, bili vičniji od mene.

Ja sam neiskusan,

takoreći početnik u umiranju.

Nijesam mogao da se otmem utisku

da se sve to meni dešava.

Nekad sam se pitao kako li je to kad si mrtav,

a sada još manje znam.

Ali vodim računa da u nečem ne zabrljam.

Dobro sam se vladao u životu,

ne želim da u smrti podbacim.

Koliko ih je samo prije mene umrlo

i svi su se nekako skrasili pod zemljom

i tu na miru otaljavaju svoju smrt.

Što bih ja bio poseban?

Kako je drugima,

neka bude i meni.

A sigurno je dobro čim se otuda (ili odavde)

još niko nije vratio.

Sad znam da se ni ja neću vratiti

ako sam stvarno mrtav.

To je nekako jače od tebe i ne da ti da mrdneš.

Ubija me neizvjesnost,

koliko još da čekam

da bih - sa sigurnošću - znao gdje pripadam.

Samo da ne bude da sam živ.

Ne bi valjalo.

Ovako je bolje.

Ništa ne može da ti se desi.

I ništa ti ne treba.

Još jednom pokušavam da pomjerim ruku,

nogu,

prste...

Bezuspješno.

Ne čujem,

ne vidim.

Srce ne radi ni pod razno.

Dobro je.

Sigurno sam mrtav.

 

 

KOLAČI  

Navikavanje na čokoladu i kolače mu je išlo vrlo teško. Čokoladu je i nekako razumio jer je sa nje najprije trebalo skinuti papir i aluminijumsku foliju, ali kolači su mu bili nejasni.

Sigurno ga je mučilo šta se kod njih jede, a šta baca. Istražujući, kolače je sitnio na mrvice i mijesio, pa kada ne bi došao do koštice silno bi se uplašio. Nije znao gdje one završavaju, jer ih sam očigledno nije gutao. Pa se desilo da od dobijene smjese pravi čokoladu i tako, u tom obliku, jede kolače. 

STOLAR I LIMAR  

Stolar se zainatio da će od drveta da napravi metalna vrata, a limar je došao na ideju da jednu višespratnicu opšije drvenim olucima.

Ni stolar ni limar se prije nijesu poznavali, mada su imali slične zamisli. To je samo još više moglo da zbuni konje koji su išli na redovno potkivanje. Oni znaju da nikada na kovačnici nije stajao natpis „Kod stolara Mite“.

Ostaje im jedino da sačekaju da i jednog i drugog prođe to ludilo i da se na miru potkuju kao što je red.

JABUKA OTROVALA PITONA  

Sve je moglo da bude i gore, ali toga dana, jednostavno, nije bio njegov dan.

Par sati pokušavao je da se izvuče iz trbuha ogromnog pitona. Mogao je u nekoliko poteza to da uradi, ali nije htio da povrijedi ovu rijetku vrstu koja je, uz to, i zakonom zaštićena.

Imao je kod sebe perorez kojim je namjeravao da oljušti crvenu jabuku i pojede je u slast, onako bez kore, kad – ćap. Iznenada se nađe u tijelu pitona!

Morao je da odloži posao sa jabukom za kasnije, a sada mu je valjalo misliti kako da izađe vani, jer je vrijeme za šetnju baš bilo lijepo.

I onda se desilo čudo: jabuka je bila otrovna, piton je stradao, a Adam se nekako iskobeljao.

POŽAR  

Kada je krajem ljeta na jednom primorju izbio katastrofalni požar, kupačima ni suncobrani nijesu bili od velike koristi.

Mnogo je prijatnije bilo u vodi, a još i najbolje pod vodom istražujući najnovije modele dubinskih školjki.

Za sve to vrijeme, naše delegacije u svijetu držale su vatrene govore o protivpožarnim aparatima kojih imamo previše za tako mali broj ljudi koji znaju da rukuju njima.

A požar im je i dalje stajao na raspolaganju da nešto nauče.

RIBE SA GRANA  

Jednom je moj prijatelj Novo dva sata lovio ribu. Svaki put kada bi zabacio, štap bi mu se istrgao iz ruke i poboo među ostale topole u parku s druge strane jezera.

Sljedeće godine, kada je ostao bez poslednjeg štapa za pecanje, splavom je prešao jezero da bi sakupio sve odletjele štapove.

I da vidiš, svuda po granama visile su ribe, a štapovi su mirno trzali.