MOJ MAJSTOR
MOJ MAJSTOR
Odlučio sam da oronula drvena vrata svog
lokala promijenim i postavim metalna.
S tim u vezi pozvao sam majstora za te stvari
i objasnio mu šta hoću.
Majstor mi je zatim zatražio „metar“ da bi
uzeo mjere.
S obzirom na to da kod sebe nemam ovaj „instrument“, a majstor svoj, očigledno, nije ponio,
pošao sam do obližnje gvožđare i kupio jedan.
Onaj koji mjeri do 2 metra, baš kako je majstor
zahtijevao.
Rastegli smo limenu traku i počeli mjerenje.
Onda nam je zatrebala olovka.
Donio sam je iz svoje ladice.
I papir će trebati, pa sam ujedno i to ponio.
Izmjerene vrijednosti lično sam upisivao,
jer je majstor zaboravio svoje naočare.
Rekao mi je da usput pravim šematski prikaz
kako bi se on kasnije lakše snašao.
Kad je mjerenje i šemiranje bilo gotovo,
pristupili smo izradi specifikacije, šta sve
treba da se kupi.
Majstor je diktirao, a ja sam bilježio.
Predložio sam mu da on za moj novac trguje
jer sam ja nevješt kada su u pitanju majstorske
potrepštine, ali on je to odbio.
„Ne možeš da pogriješiš“, kaže. „Zaposleni na stovarištu sve znaju.“
Tako sam sam pošao i kupio 18 metara cijevi tog i tog profila, toliko šrafova, toliko
šarki, toliko farbe, toliko lima, toliko ovoga
i onoga.
Ni sam ne znam sve te nazive.
I stvarno, ispostavilo se da su zaposleni na
stovarištu kao u dosluhu sa mojim majstorom.
U sve se, brate, razumiju. Bili su od velike pomoći, a i sami su, uzgred rečeno, lijepo profitirali nudeći mi najkvalitetniju (čitaj: najskuplju) robu.
Čim sam se vratio iz trgovine, pozvao sam
majstora.
Poslije detaljnog referisanja šta sam kupio, čuo sam gdje pita imam li brusilicu.
(Otkud meni brusilica. I šta će mi kad sa
njom ne umijem da radim. Niti sam je ikada držao u rukama. Šta držao, ne znam ni kako izgleda).
Odgovorio sam ponizno da nemam brusilicu.
„I brusilicu i bušilicu da nabaviš! To je
glavno, ne mogu početi bez tog minimuma alata.
A o aparatu za zavarivanje i da ne govorim!“
Moram, znači, da nabavim i to o čemu ne govori.
Htio sam da ga pitam da li, možda, on ima
alat, ali sam odustao. Ne znam da li bi ga to
naljutilo.
Složio sam se da je to moj posao i da sve moram ja da stvorim.
„Posudi negdje“, čuo sam ga kako mi daje sjajnu ideju. „I potraži produžni kabal za struju,
on uvijek zatreba.“
„I ono drugo čega se nijesam sjetio, a trebaće nam.“
„Uzmi sve, da ne ideš dvaput!“
Dovijao sam se na razne načine da bih, nakon
sat vremena, ponovo pozvao majstora i saopštio
mu da sam sve što je tražio pribavio. Samo još
da počnemo sa radom na sklapanju vrata od lokala.
Odgovorio mi je da nema prevoz i da bi bilo
bolje da dođem po njega, kako bi što prije startovao.
I to sam sredio. Poslao sam taksi jer nemam
auto.
Majstor je konačno stigao.
S nestrpljenjem sam očekivao veliki trenutak kada će, konačno, da zasuče rukave.
Malo mi je bilo čudno što je u odijelu i
bijeloj košulji sa kravatom... Vjerovatno poštuje svoj posao.
Uz to još i uredno obrijan, a ne nosi ni zaštitne rukavice, ni kapu.
Mada sam čuo da ima i takvih koji se ne
isprljaju dok rade. Jedna pedanterija.
Odmah smo prionuli na posao. U stvari, za
početak, samo ja. Ali sam jednako očekivao da ću
svakog trena i njega vidjeti u radu.
Strpljivo mi je govorio šta da dohvatim, dokle da odrežem, koliko da prikucam, gdje da zašrafim, kuda da izbušim, kako da pričvrstim,
čime da išmirglam, šta da ofarbam...
Nijesam znao da umijem da zavarim metal.
Što se bušenja tiče, to mi je krenulo iz prve!
Kao i šmirglanje i farbanje.
Majstor je neko vrijeme bio uz mene, a onda,
da ne bi smetao, sklonio se i uzeo da prelistava
novine. Kada je došao do ukrštenih riječi tu se
zadržao dobacivši mi da mu dobacim olovku.
Tako je izgubio malo vremena prije nego što
je otišao.
Naime, izvinio se rekavši da mora da me napusti na sat ili dva jer ide na neko saučešće.
Zbog toga je bio nalickan i sređan. Sada nije
bilo teško da se pogodi.
Na odlasku me je ohrabrio da neću pogriješiti ako sve odradim onako kako sam nacrtao.
Nije došao toga dana već sjutradan. Šta se
ovdje dešavalo nije imao pojma, tek, vidio je postavljena vrata na lokalu.
Kad sam ga pitao kako mu se sviđa, rekao je da
mu se dosad niko nije požalio na rad.
Onda je otvorio novčanik i pitao šta je moje.
Ne znam šta je time htio.
Da pomislim kako je to njegov lokal, uzmem
novac i odem.
Ili sam, možda, ja bio majstor.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi