SIGURNO SAM MRTAV
SIGURNO SAM MRTAV
Kad sam, najzad, htio da se probudim, shvatio sam da nemam tu moć.
Svuda oko mene mrak, ne mogu da pomjerim ni ruke ni noge, ne osjećam nikakav miris, ni bol, a ni srce mi ne radi.
Ovo posljednje me je posebno uplašilo.
Shvatio sam da sam, možda, mrtav.
Nije postojao način da dokažem svoju smrt, a još manje je bilo načina da dokažem da sam živ.
Ova nedoumica mi je davala nekakvu nadu, ali još nijesam bio siguran čega se plašim: da sam mrtav, ili da sam živ.
Samo znam da jedno mora da bude.
Ako se desi da sam mrtav, biće dobro.
Ništa neću morati da preduzimam.
Ali ako ustanovim da sam živ, stvar bi se dalje samo komplikovala.
Odjednom bi sto pitanja ostalo bez odgovora.
Od onih jednostavnih, policijskih, zašto sam tu i kako se to desilo, do onih paranormalnih: ako sam već sahranjen, zašto prijethodno nijesam bio mrtav.
To bi pokrenulo čitavu nauku.
Moj posmrtni život ne bi bio nimalo lak.
Jedino, za sada, što osjećam je to da se nalazim na nekom trećem mjestu koje nije ni Pakaoni Raj.
Više mi liči na neki logični prostor za onoga ko je umro: rupa napunjena zemljom.
Nenavikao ranije na smrt, plašio sam se adaptacije na novi prostor.
Do sada su drugi umirali.
Oni koji su u tome, možda, bili vičniji od mene.
Ja sam neiskusan, takoreći početnik u umiranju.
Nijesam mogao da se otmem utisku da se sve to meni dešava.
Nekad sam se pitao kako li je to kad si mrtav, a sada još manje znam.
Ali vodim računa da u nečem ne zabrljam.
Dobro sam se vladao u životu, ne želim da u smrti podbacim.
Koliko ih je samo prije mene umrlo i svi su se nekako skrasili pod zemljom i tu na miru otaljavaju svoju smrt.
Što bih ja bio poseban? Kako je drugima, neka bude i meni.
A sigurno je dobro čim se otuda (ili odavde) još niko nije vratio.
Sad znam da se ni ja neću vratiti ako sam stvarno mrtav.
To je nekako jače od tebe i ne da ti da mrdneš.
Ubija me neizvjesnost, koliko još da čekam da bih - sa sigurnošću - znao gdje pripadam.
Samo da ne bude da sam živ.
Ne bi valjalo.
Ovako je bolje.
Ništa ne može da ti se desi. I ništa ti ne treba.
Još jednom pokušavam da pomjerim ruku, nogu, prste...
Bezuspješno.
Ne čujem, ne vidim.
Srce ne radi ni pod razno.
Dobro je.
Sigurno sam mrtav.
Ja sam neiskusan, takoreći početnik u umiranju.
Autor pericajokic — 24 Dec 2014, 10:55
Na LP ploči “Pljuni istini u oči” grupe Buldožer, Boris Bele kaže: “Izvinite, molim vas, ja nisam iz tog grada pa bih htio znati gdje je, ovako tu u blizini, najpogodnije mjesto za samoubistvo.”
Koliko biste mogli da mu pomognete? Znate li to mjesto u vašem gradu?
Autor pericajokic — 24 Dec 2014, 16:57
Znam, može da skoči sa prozora moje sobe! Rado ću mu ustupiti to mesto!
Autor Olja — 26 Dec 2014, 12:06
Možda je i sprat važan, Olja. Da bude najmanje petnaesti! Ne znam šta se desilo ovima što su skakali sa desetog:
BIJEG OD PROMAJE
Sa prozora jedne desetospratnice bacio se čovjek srednjih godina.
Sa zgrade preko puta, takođe sa desetog sprata, bacila se žena srednjih godina.
Zgrade su i dalje stajale okrenute jedna prema drugoj.
Zanimljivo je da niko, od ovih što se bacaju, za sobom ne zatvore prozor, ali znaju da se sklone da ih ne ubije promaja.
Autor pericajokic — 27 Dec 2014, 10:34
Ha, ha, sjajna ti je i ova priča! Za svaku situaciju imaš po jednu priču! Ni skok sa šestog nije za bacanje, šta misliš?!
Autor Olja — 27 Dec 2014, 11:47
U pravu si, i sa šestog može da se polomi vrat... Svojevremeno sam imao još luđu situaciju. Evo kako je to bilo:
TERASA
Kad sam prvi put pao sa terase desilo se to prije nego što ću se tri godine kasnije roditi. Zatim sam, izlazeći na terasu, redovno padao.
Već kao stariji shvatio sam da terasa uopšte ne postoji, iako su ostavljena vrata za nju.
Kad sam ukapirao da se sve to dešava na petnaestom spratu, pomislio sam da sam lako mogao i da stradam.
Ne znam šta sam zatim preduzeo: da li sam izbetonirao terasu ili sam zabetonirao vrata. Ili sam polomio vrat, što me uopšte ne bi iznenadilo s obzirom na to da sada znam o kojoj visini je riječ.
Autor pericajokic — 27 Dec 2014, 12:47