SVEMIRSKI DNEVNIK: PERICA JOKIĆ

KIŠOBRAN

 

On nikada nije bio jedan od funkcionera, mada je jedino uz njih funkcionisao.

Zvali su ga Kišobran. Ne zato što je (a možda i nije) često bio zatvaran i otvaran, već zbog toga što se družio sa kišobranom. To mu je u opisu radnog mjesta stajalo kao osnovni (i jedini) alat.

Naime, bio je zadužen da svoga funkcionera štiti (tjelohraniše) od kiše. Da ne bi neka kap, ne daj bože, nad njim izvršila atentat.

Kišobran je toliko volio svoj posao da je cio život posvetio njemu, to jest kišobranu.

Sa svih putovanja donosio je (kao suvenir) gomilu novih. U raznim bojama i dezenima.

Kod kuće ih je kačio po zidovima, odlagao u vitrine, držao na televizoru, u vazni, u albumu za fotografije, u herbarijumu, među knjigama... Čuvao ih, njegovao.

Skidao prašinu sa njih (ovo se odnosi na one kišobrane koji se rjeđe koriste, kao što su kišobrani za izbore i slične manifestacije).

Nedjeljom se znala generalka: podmazivanje metalnih djelova, peglanje platna, poliranje i lakiranje plastičnih i drvenih površina...

Za vrijeme suše (naročito ljeti) izvodio ih je pod tuš, a zatim sušio na laganoj vatri i na njima radio veliko spremanje.

Što se samog posla tiče, najviše je bio angažovan s jeseni (pogodite zbog čega).

Tada bi uz svoga funkcionera stajao kao himna i s ponosom izlagao svoju kolekciju.

Funkcioner bi narodu držao govor, a on funkcioneru kišobran.

Bili su braća po držanju. Kad ovaj održi govor, ovaj održi kišobran.

Aplauz za govor, aplauz za kišobran. Često se (zbog idealnog prožimanja) nije

znalo ko je zaslužniji: govor za izlaganje kišobrana ili kišobran za izlaganje govora.

Malo pomalo svaki govor je imao svoj kišobran ili (kad smo već kod nedoumica) svaki kišobran je imao svoj govor.

Kao znaci za raspoznavanje: kišobran za tribinu, kišobran za miting, kišobran za izbornu promociju, kišobran za svečana otvaranja, kišobran za doček stranih delegacija, kišobran za radne posjete, kišobran za ovo, kišobran za ono...

Zato nimalo nije slučajno što su funkcioner i Kišobran sjajno sarađivali. Eto, recimo, nekad bi se desilo da funkcioner zaboravi povodom čega izlazi iz kabineta.

Ali, kada bi vidio Kišobrana, a naročito kišobran koji je uprtio, više nije bilo dileme.

Tačno bi znao o čemu se radi, koji govor da drži, pa čak i koliko će govor biti dug (prema veličini kišobrana).

No, da skratim priču. Bilo je dobro dok je trajalo. Ali... Pedeset godina kasnije onaj funkcioner ostaje bez funkcije. Samim tim i bez kišobrana.

A Kišobran na starom zadatku. Ne kisne i u društvu je sa novom garniturom.

Često bi u prolazu susreo svog Bivšeg i u kraćem razgovoru sa njim evocirao uspomene na zajedničko drugovanje...

I po navici, ovaj na „ti“, a ovaj njemu „vi“.

I kaže mu Kišobran:

- Sjećate li se koliko sam vas puta spasao od kiše? Koliko puta vam nije kisnula glava, koliko puta vam je odijelo ostalo suvo, koliko puta...

Brojao bi Kišobran tako svakodnevno čim bi jedan drugom nazvali „dobar dan“. (A kod nas je „Dobar dan“ i kad je ubi’ bože od vremena.)

Evo ih opet. Kiša pada. Blato. Potop.

Bivši gologlav, Kišobran s kišobranom (ovaj put jednostavno: s kišobranom za kišu). Pritrčao je Bivšem (kao u stara dobra vremena) i čim su se pozdravili, stade da se „žali“:

- Sjećate li se, i tako dalje, i tako dalje (kao u nova loša vremena).

Bivšem je svega već bilo preko glave. Odgurnu Kišobrana i njegov kišobran, priđe najvećoj baruštini, zagnjuri u nju i stade se onim blatom mazati koliko je god mogao.

A blata, na sreću, biješe više nego ikad.

Kad se već tako učinio da ga ni rođena majka ne može prepoznati, ustade i priđe Kišobranu:

- Jesi li sada zadovoljan?, reče. - Jesam li ti, konačno, vratio dug? Da li bih se više iskvasio i isprljao za sve ono vrijeme? Ako si zadovoljan, zbogom!

- Nijesam, reče Kišobran. - Da li biste htjeli još jednom?

I ko zna koliko bi ga Kišobran vraćao da se već ne bješe i posljednji oblačak razvedrio a sunce svaku baricu zasušilo.

FIKTI ŽIKICA

 

Žikica je najpraviji Srbin od svih koje znam.

Kad god razmišljam o srpskom folkloru, odnosno, srpskoj naravi, sjetim se njega.

Žikica je bio jako dinamičan i cio život mu se svodio na skakanje u Moravu.

Prvi put mu se to desilo kad je imao 15 godina. Stajao je na ogradi mosta kada mu je prišao vršnjak riječima: „Sad ću da te gurnem!“.

I gurne ga.

Žikica je loše plivao, ali je znao da se dere k’o niko. Začas bi skupio masu.

Uspjeli su da ga izvuku. Napola mrtvog.

Nedjelju dana kasnije stajao je na istoj ogradi mosta. I vršnjak isti mu je prišao i iste riječi izgovorio: „Sad ću da te gurnem!“

I gurne ga ponovo. I ponovo ga izvuku. I ponovo šok soba, i tako dalje.

Mjesec dana kasnije, Žikica na istoj ogradi. Ne može da vjeruje da mu je to sudbina, sve misli – slučajnost.

Godinu dana kasnije – isto.

I pet godina kasnije isto.

I uvijek isto.

Žikica nije više među živima. Nije živ ni njegov sin Žikica Drugi, ali njegov unuk Žikica Treći danas ima 15 godina i ko zna koji put već unuk onog Vršnjaka baca ga u Moravu.

Ovaj pliva još grđe od njegovih predaka, ali se ne predaje.

I ko zna... Možda jednom jedan Žikica shvati da sudbina i slučajnost ne postoje već jednostavno treba izbjegavati mostove.

Srbija je zemlja na Balkanu i ja, stvarno, ne znam ko je fikti Žikica.