SVEMIRSKI DNEVNIK: PERICA JOKIĆ

GUBLjENjE ČASTI

E, da smo nešto živjeli u vrijeme kada je kazna bila Gubljenje časti.

Dok smo čekali jutro i vlasnika da napusti vilu, pod ruke mi je došla neka knjižurina sa

puno fotografija, a malo teksta. Pisano je krupnim slovima što me je dovelo

u iskušenje da pročitam nekoliko redova.

I gle čuda, govorilo se o životu naših davnih kolega. U tekstu se kaže da su drevni ljudi bili časni, a onda na cijeloj strani objašnjavaju ovu nepoznatu riječ.

Koliko sam shvatio, ne radi se nekoj bolesti, već jednostavno o kukavičluku, što bismo mi rekli. Oni su se veoma plašili za tu svoju čast. Najčešće, ništa drugo nijesu imali pa su se očajnički borili da bar nju zadrže.

Čast im je bila kao svetinja, zato je najveća kazna bila ako je izgube.

Gubljenje časti bio je sramni čin. Mnogi bi tada kroz ovu kaznu okajavali svoje grijehe, vraćali se među časne, ali nikad više nijesu mogli da budu jedni od njih.

Nažalost, razvoj civilizacije ide veoma sporo. I danas imamo budala koje rade za platu,

čekaju zeleno svijetlo, stoje u redu, starijima ustupaju mjesto u prevozu, bacaju đubre u kantu za đubre...

Za utjehu je to što je ovaj trend u drastičnom opadanju. Raduje činjenica da klinci veoma dobro kapiraju gdje je život. Zato nas iz dana u dan ima sve više. I svuda.

Od mjesnih kancelarija, preko Zdravstva, policije i suda do Opština i Skupština. I ne samo da smo ušli u sve pore društva, već brzo i lako postajemo glavnokomandujući.

Bićemo idealno društvo kad više ne bude bilo časnih.

A Gubljenje časti prvi su ukinuli oni koji su osuđivali na ovu kaznu, budući da bi najprije

sebi morali da presude.

*

U podrumu jedne bogataške vile, dok smo čekali jutro i krađu decenije, zaboravio sam da zatvorim knjigu. Ne bih volio da sjutra neko tumači zašto je otvorena na tekst o Gubljenju časti. Degradirala bi me činjenica da to znači da se zbog nečeg kajem.

Ili da mi je stalo da budem častan. To bi me baš od srca nasmijalo.